codovizivota

Volim ovaj dan-sredu

jos uvek se upoznajem sa ovom spravom. Valjda ce se zaljubiti u mene i ispunjavati mi zelje? Odlucila sam da moja iskustva pisem mojim stilom. S brda, s dola. Kako mi sta bude dolazilo u glavu. Nisam bas tip koji ce hronoloski da pise. Takva sam i u razgovoru sa prijateljima, vecito mi nesto padne na pamet, pa oni pamte gde sam stala. Ono sto sam definitivno izbacila je upotreba telefona kada sam sa dragim ljudima. Dobil sam tri kritike to je bilo dovoljno.

U Podgoricu sam se zvanicno preselila 01.04.2007.Stvari su bile ok, nova sredina, novi ljudi, na to sam navikla ziveci malo na Kipru pa zatim u UK-u. ALI. Posle dve nedelje, trebalo je da stigne i drug clan moje porodice. Moj pas mesanac, od 7 godina. Po savetu veterinara nije dosao avionom iz Engleske jer se bojao dugog leta a i znao je moje kuce tolike god. Zato su ga moja sestra i zet dovezli kolima do BG-a. Spavali su naravno u hotelu  koji prima kucne ljubimce. Mom psu to ne bi bio prvi put letovali smo i ranije poEngleskoj u super hotelima, ili malim pansionima. E sada, on stize ja ga docekujem. Naravno da ne zna gde je. Zivotinje su naravno osetljive na promenu ambijenta.

 Krenuli smo za Podgoricu, ovoga puta avionom. Dobila sam sva uverenja da su oni sada kompanija koja se ozbiljno bavi i prevozom zivotinja. Pas je krenuo i nas troje sa njim. Slecemo u PG. Sestra, zet i ja gledamo kroz prozor kako se bacaju koferi ali ja ne vidim kucicu sa psom. Vec brinem, jer je sediran, sigurno uplasen.....Odjednom kada se mali traktor napunio koferima, radnici stavljaji moga psa na vrh svih kofera!!!! Mi reagujemo obracajuci se sasvim kulturno osoblju da spuste psa sa vrha traktora i unesu ga unutra. Dobili smo odgovor za zlatnu medalju "bas me briga za drugo zivo bice". Rekose stavice ga na pokretnu traku!!!!! Moj zet je u blagom soku, meni su oci pune suza, jedino se moja sestra setila kako se ustvari komunicira u bivsoj Jugoslaviji. Vikom ili ako imate neku vezu!! Ona pocinje da se sad raspavlja sa krajnje drskim carinikom. Ja primecujem zenu u uniformi aerodromskoj i prilazim joj sklpljenih ruku sa suzama u ocima i preklinjem je da nesto ucini. Samo da ga spuste jer ce se prevrnuti. Setra je u raspravci sa carinikom dosla do toga da joj on kaze sto se ne vrati odakle je i dosao, a moj zet zeli da razgovara sa menadzerom??? Kojim menadzerom ovde su svi za sebe menadzeri!!!! Na kraju posto su se svi putnici nagledali dobre predstave, dlucuju da ga spuste ali da ga mi odmah preuzmemo. Naravno da cu poneti njegovu kutiju i njega. To je bio zaista prvi kulturni sok. Tada sam saznala da se psi ovde zovu pascad, i da ocigledno radnici na aerodromu nisu jos uvek prosli obaveznu obuku. Kako se komunicira sa klijentima, kako diplomacki resiti problem, kako izaci u susret ljudima.....sva srca mnogo toga se promenilo za 8 godina zaista. Ali da bih dosla fo dobrog morala sam da pocnem ovako. Sledeci put, pisem o nasoj prvoj setnji. Po Gorici, sumi koju inace obozavam i volim da vidim svaku pozitivnu promenu tokom godina. Ali ta prva setnja, me je skoro natwrala da se spakujem i vratim odakle sam i dosla. Ali upoznah jednu divnu baku, koja se na moju srecu nije uklapala u ovdasnje klisee. Ona mi je pomogla da shvatim...........dosta toga............